Palanka ne trpi izdvajanje, ona traži prilagođavanje

Veče je posvećeno spisateljici Isidori Sekulić i njenom, nepravedno zapostavljenom romanu “DJAKON BOGORODIČINE CRKVE” – prvom ljubavnom romanu srpske književnosti.

Nije lako govoriti o Isidori Sekulić, jednoj od naših najvećih književnica svih vremena. Žena koje je budućim generacijama ostavila kulturno bogatstvo neprocenjive vrednosti, zaslužuje čini se, mnogo više od toga koliko se o njoj zna i priča danas i koliko su naši savremenici, spremni da priznaju njenu veličinu. Usamljena, neshvaćena i odbačena, svoj je život privela kraju u strahu od anateme tadašnje kulturne elite, koja ju je osuđivala očigledno u njoj prepoznajući svog najjačeg konkurenta. Volela je Njegoša, doživljavajući ga kao vrhunac pesničkog i umetničkog izražaja, a njena “Pisma iz Norveške”, svrstavaju se u jedan od najlepših putopisa ikada napisanih u srpskoj književnostiSmatrana je jednom od najobrazovanijih žena svog vremena – govorila je više jezika, poznavala više kultura i područja umetničkog izražavanja i bila pisac, prevodilac, profesor, svetski putnik… .Počela je da piše nakon 30. godine i za 50 godina književnog rada objavljivala je žanrovski raznolika, snažna i upečatljiva dela…

„Djakon Bogorodičine crkve“ je roman za koji ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ali postoje dva mišljenja o tome kada je ovaj roman napisan: u intervalu od 1910-1913.godine, iz više navrata, dok je Prvi svetski rat bio u pripremi, pa se zato smatra da prethodi”Saputnicima”, iako su oni prvi izdati (1913.godine), ili je napisan same 1919.što je značilo da je Isidora bila inspirisana i knjigu napisala za relativno kratko vreme, a da je građu prikupljala znatno ranije. Sada se nameće pitanje: otkud u samoj Isidori inspiracija da u tako opasnim,ratnim vremenima pise ljubavni roman i to prvi na našim prostorima, jedini koji je napisala žena pisac? Veruje se da je to Isidorina intimna ispovest i da je kroz život Ane Nedićeve i đakona Irineja, pored Isidorinog izvrsnog poznavanja vere(toka pravoslavne liturgije) i gotovo sjajne muzičke kulture, do izražaja došlo i poznavanje, tj.psihologija ličnosti, muške i ženske podjednako dobro.

Iako je “Đakon Bogorodicine crkve” određen kao religiozni roman “u kojem je osnovna tematska potka nesrećna ljubav monaha Irineja i izuzetno kreativne devojke verne zavetu muzike, Bogu i crkvi, Ane Nediceve… to je roman koji otvoreno govori o dve “tabu teme”: Bogu i ljubavi, onoj telesnoj, o kojoj se dugo sa ustezanjem govorilo. Ana je osećala je “kako neizmerno voli tog usamljenog kaludjera i kako ga nikad neće moći zaboraviti i ostaviti”. Iako je znala da nemaju budućnost, da će im ljubav, verovatno,uvek ostati zarobljena u okvire crkve,gde je i započeta, on joj je bio nada.I monah Irinej je “duboko i iskreno zapisao u svoj dnevnik te prve redove o Ani”. Na isti način, nesebično predano je i on nju zavoleo i sam se pitajući kada. Bilo je dovoljno da se Ana samo jednom ne pojavi na službi, pa da on čitav sledeći dan provede tražeci je i nadajući se njihovom susretu. Irinej je monah i on ne sme da voli jednu ženu, jer je svoj život zaveštao Bogu, kome treba da služi do svoje smrti voleći sve ljude podjednako.Ipak,i on govori:”Kaludjer u meni i jeste onaj koji nju tako silno voli .Silno. Baš ta ljubav mi daje toliko monaške snage, da bih svakoga demona hrabro dočekao, i kao vrtlog slamku, sam u sebi ga uništio.”

Učestvuju :

Petar Ivanković

Anita Stojadinović

Stefan Tanasijević

Nina Milić

izbor tekstova: Jelena Zlatkova – prof.

scenografija: Jovana Stefanović – Frojd

režija: Ana Simović

tehnička podrška: Nemanja Mirković

Nazad