PANEL-DISKUSIJA U DESPOTOVCU: OD LIČNOG ISKUSTVA DO OSNAŽIVANJA MLADIH

U Tehničkoj školi u Despotovcu, 17. septembra 2026. godine, održana je panel-diskusija u okviru projekta „Verujem! Govorim! Gradim! Povezujem!“, koji realizuje Udruženje građana „Svet reči“ iz Velike Plane uz podršku Ekumenske inicijative žena.

Panel-diskusija predstavljala je nastavak procesa osnaživanja mladih započetog tokom treninga u Vrnjačkoj Banji i omogućila da se stečena znanja prenesu u školsku i lokalnu zajednicu. Poseban značaj aktivnosti bio je u povezivanju mladih, škole, organizacija civilnog društva, ustanova kulture i lokalnih medija, čime je tema rodne ravnopravnosti izašla iz okvira pojedinačne projektne aktivnosti i postala tema zajedničkog dijaloga.

Učesnike je pozdravila Marijana Miladinović Jovanović – mentorka vršnjačkog tima, koja je predstavila dosadašnji rad učenica uključenih u projekat i najavila narednu fazu – vršnjačke radionice i aktivnosti karijernog savetovanja. Direktor Tehničke škole, Dobrica Stojanović, ukazao je na dugogodišnju saradnju škole sa UG „Svet reči“ i posebno istakao kontinuitet vršnjačkog rada, u kojem nove generacije učenika preuzimaju aktivnu ulogu od svojih prethodnika.

Jelena Zlatkova, predsednica UG „Svet reči“, predstavila je širi kontekst projekta i njegovu povezanost sa dugogodišnjim radom organizacije sa mladima. Naglasila je da projekat polazi od osnaživanja devojaka i razvoja mekih veština, ali da istovremeno otvara prostor za uključivanje mladića i zajedničko preispitivanje rodnih stereotipa. Učenicima su predstavljene i mogućnosti za dalje uključivanje u vršnjačku edukaciju, druge programe i međunarodne Erasmus+ aktivnosti, čime se njihovo angažovanje ne završava realizacijom jednog projekta, već dobija mogućnost daljeg razvoja.

Centralni deo razgovora otvorila je Živkica Đorđević, pedagoška savetnica i predsednica „Kreativne pedagogije“ iz Požarevca, koja je kroz konkretne životne situacije približila mladima način na koji nastaju i opstaju rodni stereotipi. Učenici su podstaknuti da prepoznaju poruke sa kojima odrastaju – od očekivanja da „dečaci ne plaču“, do različitih pravila ponašanja za devojke i mladiće – i da kritički razmišljaju o tome koliko takvi obrasci ograničavaju njihove izbore.

Poseban segment bio je posvećen kritičkom mišljenju i komunikacijskim veštinama kao zaštitnim i razvojnim faktorima. Razgovaralo se o prepoznavanju manipulacije, donošenju samostalnih odluka, asertivnoj i nenasilnoj komunikaciji i sposobnosti mladih da jasno izraze potrebe i granice bez agresije i povlačenja. Na konkretnom primeru pokazano je kako usvojene komunikacijske veštine mogu pomoći mladoj osobi da razgovara sa roditeljima o sopstvenom izboru obrazovanja i profesije i da se zauzme za odluku koja je važna za njen život.

Lična priča kao snažna poruka mladima

Posebnu vrednost panel-diskusiji dalo je izlaganje Dragane Milutinović Simić, direktorke biblioteke, koja je teme projekta povezala sa sopstvenim životnim i profesionalnim iskustvom.

Govoreći o odrastanju u selu Balajncu, obrazovanju, porodici i profesionalnom razvoju, pokazala je mladima da mesto iz kojeg dolaze, pol i tradicionalna očekivanja sredine ne moraju određivati granice njihovih mogućnosti. Navela je i sopstveni porodični primer – odluku da sa suprugom život gradi u svom rodnom selu – kao primer odstupanja od tradicionalnog očekivanja da žena nužno prati muškarca i napušta svoju sredinu.

Posebno je istakla ulogu porodice koja je nju i sestru podsticala da se obrazuju i budu samostalne. Njena poruka mladima bila je da se ne stide svog porekla i svojih roditelja, već da obrazovanje, znanje i kontinuirani rad na sebi posmatraju kao put ka nezavisnosti i ličnom razvoju.

Istovremeno je proširila pojam obrazovanja izvan formalno stečene diplome. Govoreći o značaju čitanja, naglasila je da se kroz knjige razvijaju vokabular, sposobnost izražavanja i sigurnost u komunikaciji – upravo kompetencije koje projekat prepoznaje kao važne meke veštine.

Njeno izlaganje otvorilo je i pitanje ravnoteže između profesionalnog, ličnog i porodičnog života. Rodnu ravnopravnost približila je mladima kroz svakodnevne odnose: međusobnu pomoć partnera, deljenje obaveza, toleranciju, poverenje i uvažavanje mogućnosti i potreba druge osobe. Time je apstraktan pojam ravnopravnosti preveden u situacije koje mladi mogu lako da prepoznaju u sopstvenim porodicama i budućim partnerskim odnosima.

Govoreći o svom rukovodećem iskustvu, naglasila je da sebe ne doživljava kao „glavnu“, već kao „prvu među jednakima“. U fokusu njenog obraćanja bili su poštovanje drugih, odgovornost, tačnost, slušanje, empatija, nenaglašavanje hijerarhije i sposobnost da se u konfliktnoj situaciji ne reaguje impulsivno.

Na taj način njeno izlaganje nije bilo samo predstavljanje ličnog uspeha, već konkretan model vrednosti i ponašanja koje projekat želi da razvija kod mladih: samostalnost, odgovornost, toleranciju, empatiju, komunikacijske veštine i poštovanje različitih životnih izbora.

Glas mladih – pokazatelj ostvarenih promena

Posebno značajan deo panel-diskusije predstavljala su obraćanja vršnjačkih edukatorki Anje Radosavljević, Anastasije Radosavljević i Sevdije. One nisu nastupile samo kao korisnice projekta, već kao mlade osobe koje stečeno iskustvo prenose svojim vršnjacima.

Govoreći o treninzima, seminarima i međunarodnim aktivnostima u kojima su učestvovale, ukazale su na nova poznanstva, razmenu iskustava i znanja, ali i na lične promene koje su za evaluaciju projekta posebno značajne. Sevdija je svoje iskustvo sažela porukom da je kroz obuku naučila da ima prava, da treba da veruje u sebe i da razvija samopouzdanje.

Njihova svedočenja predstavljaju neposredan pokazatelj da projektne aktivnosti doprinose promenama na individualnom nivou – od sticanja znanja ka većem samopouzdanju, osvešćivanju sopstvenih prava, spremnosti za javno izražavanje stavova i aktivnijem učešću u školskoj zajednici.

Od učesnika do nosilaca promena

Panel-diskusija u Despotovcu potvrdila je jedan od važnih principa projekta: mladi nisu posmatrani kao pasivni primaoci informacija, već kao aktivni učesnici i budući multiplikatori znanja.

Stečena znanja nastavljaju da se prenose kroz vršnjačke radionice, dok se uključivanjem novih učenika obezbeđuje kontinuitet vršnjačkog tima i nakon odlaska maturanata. Direktor škole upravo je tu činjenicu prepoznao kao jedan od najvećih dobitaka dugogodišnje saradnje – svaka nova generacija iznova dobija priliku da preuzme odgovornost i nastavi započeti rad.

Panel-diskusija je tako istovremeno doprinela vidljivosti projekta, prenošenju rezultata obuke, međugeneracijskom dijalogu, povezivanju različitih aktera lokalne zajednice i stvaranju prostora u kojem mladi mogu bez straha da govore o svojim izborima, pravima i budućnosti.

Upravo u tome se ogleda suština projekta „Verujem! Govorim! Gradim! Povezujem!“ – da mlada osoba od učesnika jedne obuke postane neko ko veruje u sebe, ume da izrazi svoj stav, gradi odnose zasnovane na ravnopravnosti i poštovanju i stečeno znanje prenosi dalje svojoj vršnjačkoj i lokalnoj zajednici.